Sećam se igre Gluvih telefona koju smo igrali kao deca. Verovatno se to više I ne igra…možda grešim. Možda se u vrtićima još uvek deca zabavljaju na taj način. Za mene je ova igra uvek bila fenomen. Kako se jedna reč izvrne toliko da na kraju čak I ne liči, već dobije potpuno drugo značenje.
Zanimljivo mi je bilo kako ne postoji kontrola nad poslatom rečju, iako to izgleda vrlo logično – reč je reč, šta tu može da se iskrivi?!
Razumevanje, hm kako “čudna” pojava. Da li se uopšte razumemo dok govorimo, dok gledamo, dok slušamo, dok…ćutimo? Onaj koji saopštava ne može dati uputstvo kako da se razume ono što želi da kaže. Takodje onaj koji sluša ne može dati tačno uputstvo na koji način će informacija biti obradjena kako bi neko to poštovao dok mu se obraća.
Pa ipak, tako olako ulećemo u saopštavanje, zaključivanje, prepiranje, zaboravljajući na Gluve telefone. Baš smo smešni, dok tako ozbiljno shvatamo posledicu , dok previdjamo na šta pravilo igre ukazuje. Gluvi telefoni ukazuju na to kako je izvrtanje moguće, a ne namerno izvedeno. Ako neko učini namerno izvrtanje reči, onda on to zna. Zna da je mnogo ozbiljno shvatio igru u kojoj je želeo da bude bolji, drugačiji ili šta god I sam nosi teret želje zbog koje zna šta je uradio. Ma koliko mu bude zabavno u trenutku, već u sledećem ulazi u opterećenje u kojem razmišlja – Šta ako to neko meni učini? Hm, znači, ipak nismo nevini. Bojimo se sebe samih. Znači li to da je konflikt u nama? Čini mi se da jeste tako. Samo kažem…
