Da li ste se nekada zapitali šta su to lične granice?
Znate ono kada kažu: Moraš postaviti granicu! …ili.. Ovo prelazi svaku granicu! Kako iskušavate sopstvene granice? Zar se lične granice ne prepoznaju možda intenzitetom zameranja? Kažem samo možda. Pitam se, zar se granice ne prepoznaju po uslovljenom osećaju koji se menja od “ok”, manje “ok” do nikako “ok”. Kako bi otkrili da smo “ograničeni” kada ne bi prepoznavali pomenuti osećaj “teskobe”. Nekada je korisno prepoznati da zameranje zaklanja prepoznavanje I naših I tudjih granica sa kojima se istovremno “borimo” svi kako najbolje znamo I možemo dok se u bunilu svega “odvija” privid igre života. Sve u svemu, svako čini ono što najbolje u trenutku može u odnosu na svoju uslovljenost. Zameranje je potpuno iscrpljujuće u svemu, zar ne? Jedina korist može biti u prepoznavanju ovog osećaja kao pokazatelja da “dodirujemo” nešto što je potpuno drugačije od onoga što je za nas očekivano u ličnoj stvarnosti. Kakva zbrka?! Onda je dobro oslobadjati se osećaja zameranja jer time širimo “postojeće granice”. Širi prostor – lakše se diše, zar ne?
