Sastanak se često doživljava kao racionalna razmena informacija. Agenda, brojke, odluke. U realnosti, u prostor ulaze ljudi sa svojim oblikom sveta – vrednostima, iskustvima i naučenim reakcijama.
Taj unutrašnji okvir ne ostaje „unutra“. On stalno šalje i prima signale u kontaktu sa drugima. I pre nego što se išta izgovori, telo već reaguje. Napetost, ubrzano disanje, potreba da se odbrani stav ili preuzme kontrola.
Iz tih fizioloških reakcija nastaju zaključci. Zato ono što nazivamo istinom u razgovoru gotovo uvek zavisi od ličnog sistema značenja, sećanja i iskustva.
Sastanak zato nikada nije neutralan prostor. On je mesto gde se sudaraju različite realnosti – čak i kada svi govore o istoj temi.
Mini zadatak:
Na sledećem sastanku, pre nego što reagujete na nečiju rečenicu, proverite šta se prvo javilo u telu. Samo registrujte. Ne menjajte ništa.
Zaključak:
Sastanak počinje pre nego što iko progovori.
