U poslovnom svetu često slavimo izdržljivost, ali zaboravljamo da je granica upravo ono što nas održava.
Promena ne počinje snagom, već opažanjem – onog trenutka kada čujemo šta telo već zna.
Svi mi nosimo zajedničke priče – kolektivne narative koji oblikuju način na koji mislimo, radimo i reagujemo.
Neretko su to priče o junacima, borcima i izdržljivosti.
U njima nema pauze, odmora ni zadrške – snaga se meri po tome koliko dugo izdržimo.
Ali kad živimo u toj priči dovoljno dugo, telo prestaje da služi opažanju i prelazi u režim preživljavanja.
Adrenalin postaje standard, a um ne primećuje da fiziologija više ne može da izdrži ritam.
Što duže funkcionišemo u „crvenom“, to smo manje proaktivni – svest se sužava, izbori nestaju, a odluke postaju impuls, ne izbor.
Na površini i dalje delujemo sposobno, ali iznutra sistem troši sam sebe.
Zato je važno prepoznati kada telo govori „dosta“.
Napetost u ramenima, kratak dah, ubrzan puls – to nisu sitnice, već suptilni signali sistema koji pokušava da nas vrati u ravnotežu.
Opažanje tih signala nije slabost, već sofisticiran oblik samosvesti.
To je trenutak u kojem se menja dinamika: um prestaje da komanduje, a telo postaje partner u odluci.
U biznis kontekstu, to je prelazak sa forsiranja rezultata na ritam održivog delovanja.
Organizacije koje razumeju telo svojih ljudi – kroz energiju, fokus, disanje sistema – postaju otpornije.
Ne zato što rade više, već zato što rade u skladu sa sobom.
Mini zadatak
Sledeći put kada osetite pritisak, ne pokušavajte odmah da ga objasnite.
Samo primetite gde ga osećate.
Ponekad opažanje samo po sebi počinje da menja tok.
Zaključak
Sistem se menja onog trenutka kada snaga postane ritam, a ne napor.
Do sledećeg vidjanja, poštujte svoj ritam
Isidora
