Brojevi pričaju priče, ali ne i istinu.
Ono što pokreće timove ne nalazi se u tabelama, već u prostoru između ljudi.
U poslovnim prezentacijama sve se lako uklapa u tabele: KPI-jevi, profiti i stopa rasta od možda nekih 12,3%.
Ali istina je da najvažnije stvari ne žive u Excelu.
Kako izmeriti poverenje među kolegama?
U kojoj ćeliji se vidi osećaj sigurnosti da možete da izrazite svoje mišljenje?
Bez tog osećaja nema ni razvoja, ni promene, ni rasta.
Psihološka sigurnost nije „meki“ faktor — to je operativni uslov svakog održivog sistema, individualnog ili timskog.
U kompanijama gde ljudi ćute, rizik se ne smanjuje – samo postaje nevidljiv.
A nevidljiv rizik je ujedno i najskuplji.
Zato je važno da u svakodnevnom radu prepoznamo kada govorimo iz ideje, a kada iz potrebe da dokažemo da smo u pravu.
Odvajanje od lične perspektive ne znači gubitak identiteta, već profesionalnu zrelost.
Kada ideju više ne vezujemo za sebe, otvaramo prostor da se ona menja, dopunjava i raste.
U tom prostoru događa se dijalog – a u dijalogu, rast.
Sigurnost u timu ne nastaje velikim gestovima, već sitnim signalima: trenutkom kada lider ne reaguje odbrambeno, kada kolega može da se ne složi bez straha od posledica, kada ideja preživi različita mišljenja.
Takva kultura nije luksuz, već sistemska potreba.
Ona omogućava da znanje prelazi u akciju, a razmena u rezultat.
Na kraju, s druge strane Excela nisu samo brojevi.
Tu su ljudi, odnosi i nevidljivi obrasci poverenja koji drže sistem stabilnim.
Bez njih, nijedan bilans nema stvarnu vrednost.
Jer najtačniji bilans svakog tima ne meri profit, već nivo poverenja među ljudima koji ga stvaraju.
Mini zadatak
Danas obratite pažnju na svoju prvu reakciju kada čujete tuđe mišljenje.
Da li se automatski branite, ili ostavljate prostor za dijalog?
Sistem postaje stabilan onog trenutka kada poverenje postane mera uspeha, a ne fusnota u izveštaju.
Vidimo se s druge strane Excela.
Isidora
